Bio je to trenutak kada je “čovek protiv mašine” prestao da bude metafora i postao realnost, pod standardnim turnirskim uslovima.
Do sredine devedesetih šahovski programi su već bili ozbiljni sparing partneri, ali je vrh svetskog šaha uglavnom ostajao nedodirljiv. Deep Blue je, međutim, bio drugačija zver. Napravljen je za jedan posao, da računa brže i šire nego što čovek može, da pretražuje ogroman broj varijanti u sekundi i da iz svake pozicije izvuče potez koji statistički “stoji”. Kasparov je u tu partiju ušao kao favorit, ali je izlazak bio hladan. Poraz nije bio samo poraz šampiona, već i udarac ideji da ljudska intuicija uvek ima poslednju reč.
U samom meču iz 1996. Kasparov se ipak vratio. Dobio je ukupno 4 prema 2 i pokazao da šah nije samo računica, već i psihologija, priprema, izbor pravog plana u pravom trenutku. Ali prvi udarac je ostao upamćen, jer je otvorio vrata novom pitanju. Ako računar može da dobije svetskog prvaka u jednoj partiji, koliko smo daleko od toga da ga dobije i na duže staze.
Šta je taj poraz promenio
Od tog trenutka, priča više nije bila samo o šahu. Meč je postao simbol prelaska u eru u kojoj računarska snaga, podaci i algoritmi ulaze u “ljudske” discipline. Godinu dana kasnije, u revanšu 1997. unapređeni Deep Blue pobedio je Kasparova u celom meču rezultatom 3,5 prema 2,5 i potvrdio smer razvoja, piše History.
Tri decenije kasnije, šah je postao laboratorija dostupna svima. Najjači igrači treniraju uz kompjutere, a analiza partija bez mašinske pomoći deluje kao da vozite noću bez farova. Zanimljivo je da je šah opstao baš zato što se prilagodio. Čovek nije nestao sa table, samo je dobio novog, neumornog sparing partnera.
